U nazivu izložbe Jelene Jelače “Paralelna realnost”, reč realnost ukazuje da su svi prisutni elementi utemeljeni u stvarnom ličnom iskustvu autorke. Istovremeno čine kompaktan i hermetičan sistem zasnovan na zakonima uspostavljenim umetkovom voljom i čine formu autonomne umetničke realnosti. Koliko god nam se fantastično činili ljudi i događaji predsavljeni na slikama Jelene Jelače, njeno delo nije blisko nadrealizmu. Rad autorke odlikuje proživljeno i duboko promišljeno iskustvo stvarnosti koje umetničkim postupkom transformiše u cilju angažovanog i savremenog koncepta. Ispituje položaj jedinke u odnosu na društvo, re(konstruisanje) identiteta, rodne odnose, granice samospoznaje i ulogu duhovnosti. Klasični umetnički medij – figurativno štafelajno slikarstvo, artikuliše na autentičan način i kreira novu platform savremenog umetničkog izraza.
Porterti autorki bliskih ličnosti, na srebrnoj pozadini zauzmaju veći deo postavke. Precizno definisanje karaktera i dar za pojedinosti odraz su intelignente i intuitivne prirode umetnice.
Oni su svesno izabrani i činjenica da su izabrani čini ih ikoničnim same po sebi. Ako osoba nije sama po sebi ikona, ona to postaje u očima i delu umetnika. Ponekad to znači da kroz njih umetnik predstavlja i deo sebe. Na taj način autoportret umetnice predstavlja mesto preseka u kojem ona traži odgovarajuće – najpribližnije idealu, sopstveno stanje koje se u samom procesu slikanja menjalo zajedno sa slikom. O tome svedoči video rad koji beleži faze u procesu nastajanja ovog dela.
Da bi se kreirala paralelna realnost potrebno je izmeštanje iz svakodnevice, pogled iznutra, te je čitava izložba nastala u duhu najpre ličnog a potom i kolektivnog preobražaja.
Jelača portrete koristi kao motiv kojim izražava dublje transedentalne i društveno-angažovane poruke. Kao žanr u umetnosti portret se u istoriji javlja najpre kao izraz statusnog i simboličkog, a tek dosta kasnije u doba realizma i ekspresionizma postaje sredstvo za oslikavanje karaktera i psiho-emotivnog profila portretisanog. Neposredno se povezujući sa posmatračem kroz poigravanje sa arhetipskim mitološko-bajkovitim prikazom junaka i junakinja, ova fantastična srebrna svita ima ulogu jezičkih simbola pomoću kojih je moguće iščitati niz poruka. Žrtva, trijumfm, kontrola, prilagođavanje, otpor, lukavstvo, prerušavanje principi su koje oni ilustruju. Iako utemeljeni u stvarnosti oni su pre vizije nego reprezentacije, te na taj način komuniciraju u čvrstoj korelaciji sa autoportretom autorke. Istovremeno doprinose performativnosti postavke koja počiva na transcedentalnosti i veri u snagu čovekove sposobnosti da se (re)kreira kroz unutrašnju borbu i težnju ka idealu.
Ovo zatvoreno ali istovremeno komunikativno kraljevstvo vođeno je feminističkim političkim programom kojim se problematizuju rodne podele ulioga i veliča individualnost – pravo svake jedinike da bude slobodna i ostvarena, i suprotstavi se dominantnom patrijahalnom vrednosnom sistemu prisile.
U svetu u kome se ženi i dalje kao najznačajnija uloga priprisuje materinstvo, a njena seksualnost je resurs kojim neprikosnoveno raspolaže potrošačko društvo, autoportret umetnice u dugoj crvenoj haljini (boja krvi, menstruacije, vladarke) sa svinjom (nevina žrtva) u krilu opominje na ovaj problem i podvlači značaj ženskog principa. Motiv burke, simbol sankcionisanja individualnosti, pojavljuje se na više mesta. Prirodnost i neminovnost osnovnih životnih procesa ilustruju slike svinja i dece pružajući ovozemaljski okvir celoj postavci.
Boravak u paralelnoj realnosti Jelene Jelače predstavlja jedinstveno iskustvo za posmatrača i omogućuje mu da spozna neka od važnih pitanja koja autorka ovom izložbom otvara.
Nestrpljivo iščekujemo nastavak.
Ksenija Marinković, istoričarka umetnosti
