KINO OKO
Podsetnik o prošlim vremenima
Predstaviti prošlost, naročito onu ne toliko davnu, uvek je veoma teško, kompleksno i zahtevno: jedna od najvećih teškoća možda se nalazi u tome što ne postoji dovoljna distanca koja bi dozvolila neke jasnije i manje subjektivne uvide, kao i doza nostalgije koja, skoro uvek, preti da još više izmeni, ionako, njene ne baš dovoljno dobro promišljene i shvaćene dimenzije.
Nostalgija, kao povratak na bol ili čežnju za onim što više ne postoji, najčešće je složena emocija povezana sa dozom patetike i kao takva ona se najčešće skriva. Ona nas čak čini i da se postidimo i samih sebe i sopstvenih osećanja. Međutim, da li se ona može shvatiti kao neka vrsta plemenite osećajnosti, a bez primesa patetike i stida?
Ako se pogledaju platna Jelene Jelače čini se da je ipak moguće uzdignuti se na nivo plemenite osećajnosti i pogledati prošlost iz njene vizure.
Njene slike su tu da nam ukažu na jedan mogući način promišljanja jedne epohe ili perspektivu tumačenja jednog vremena. Ako se složimo da je diskontinuitet (od istorijskog, preko estetičkog, pa do moralnog) jedna od karakteristika tog prošlog vremena, onda ova izložba upravo toj prošlosti daje retku mogućnost da bude stavljena u jedan vrlo precizan kontekst kinematografije jedne zemlje koja više ne postoji, a sve da bi se ta prošlost promislila na jedan drugačiji način i postala podsetnik na ono sto smo nekada, možda bili i na ono sto smo, ipak, mogli da postanemo.
Svaka slika je u stvari kadar iz jednog filma i upravo taj subjektivni izbor kao da nam postavlja pitanja: Zašto baš taj film? Zašto baš taj kadar? Jer izbor je, svakako, mogao biti potpuno drugačiji. I upravo na tom prvom, početnom nivou, kao da se postavlja jedno snažnije, direktnije i važnije pitanje: Nisu li ove slike zapravo podsetnici nekih autentičnih vrednosti, onih koje su nas oblikovale i učinile dostojanstvenim ljudima? Osnovna nit koja povezuje ove slike u jednu celinu jesu komunikacija i međusobni odnosi njenih aktera, jer nam upravo ova komunikacija ukazuje da sagledamo stvari oko nas i u nama samima na jedan nov i drugačiji način, dok je izbor tu da nam, kroz poznate scene, pokaže i ono sto možda nikada ranije u njima nismo videli.
Upravo na ovom mestu kroz razumevanje kako su se formirali određeni odnosi, kako je kroz razmenu stvorena jedna vrednost ili osećanje, gledaocima ostavlja slobodu da dovrše svoj lični narativ ili zaokruže sopstvena osećanja; ova simbolička interakcija sa prošlim vremenima možda će nam pomoći da vidimo i spoznamo našu osiromašenu sadašnjost za koju još uvek nije kasno da se vrati prošlosti i iz nje „pozajmi“ ono najbolje u nama: dostojanstvo, radost saznavanja i dobrotu.
Svaki kadar/slika iz bilo kog od ovih filmova samo je još jedan od poziva na razgovor: Kakav to život treba da vodimo da bi bio dostojan čoveka?
Dobro došli u Kino oko.
Atina, Novembar 2019.
Dr. Aleksandra Zdravković – Zistakis
